Put za Kruševac

Čekao sam na železničkoj stanici voz za Kruševac. Sa sobom sam nosio jednu torbu u kojoj su bile moje lične stvari. Bilo je osam sati uveče i na peronu je sedela jedna baba i momak. I oni su čekali voz za Kruševac. Više puta sam gledao na sat i pitao se kad će stići voz. Puno je kasnio. Zapalio sam cigaretu i popio malo koka kole. Baba što je čekala me upita koliko je sati.
-Osam i petnaest-odgovorio sam.
-Joj, kad će taj voz više…-reče baba. Njen unuk je isto bio nestrpljiv, lupkao je nogama po betonu. Ja sam nastavio da pijem koka kolu i pušim cigaru. Malo je grmelo oko perona, kao da najavljuje kišu. Putnici sa ostalih perona su prolazili pored nas vukući teške torbe. Ustao sam sa klupe i malo protegao noge pa sam prošetao po peronu. Jedan golub je šetao okolo i dao sam mu mrvice hleba. Pojeo ih je pa je odleteo na krov. Vratio sam se na klupu i proverio moj prtljag. U njemu se nalazila košulja i pantalone, čarape i gaće, četkica za zube i pasta, šampon, toalet papir, jedan peškir, nekoliko sendviča, lična dokumenta, knjiga za čitanje, i još neke stvari. Pošto sam proverio prtljag, pogledao sam u daljinu niz peron i video kako se sporim korakom približava neki stariji čovek. Izgledao je umoran i zabrinut. Imao je plavi džemper i zelene pantalone i nosio je kapu. Lice mu je bilo izborano i usukano ali je bilo uredno obrijano i očešljano. Starac je vukao za sobom torbu na malim točkićima. Kad se sasvim približio pogledao me je i seo na klupu.
-Hoće li taj voz više mladiću?
-Treba da stigne sad, gospodine.
-Pa što ne zovete mašinovođu, šta radite vi železničari po ceo dan ovde?
-Nisam ja železničar, i ja čekam voz kao i vi.
-Ah…izvinite, ja ne vidim dobro, delovali ste mi kao železničar.
I tako sam čekao na peronu da stigne voz. Sedeo sam blizu starca i on je svo vreme nešto mrmljao sebi u bradu. Video sam nekog pijanca kako se sapliće o stolove ispred restorana. Bilo je petnaest do devet kad sam primetio voz kako pristiže u stanicu. Već je bio mrak i videla se kontura voza i dim kako lebdi. Ušao je u stanicu sa jakom bukom i starac, ja, baba i njen unuk smo ušli u voz. Ja sam seo u kupe a starac je otišao na drugi kraj vagona. Stavio sam moju torbu na mesto pored mene i pogledao kroz prozor. Pitao sam se kada će voz krenuti. Već sam kasnio da stignem kod moje babe u Kruševac. Ona je živela sama, imala je jednu svinju pored kuće. Video sam kroz prozor kako pristižu novi putnici. Neka žena i dvoje muškaraca. Nije mi ličilo da idu zajedno. Izgleda da su znali da će voz kasniti pa nisu žurili. Video sam ih kako prolaze hodnikom voza. Ubrzo se čuo zvuk puć puć i voz je krenuo. Bio sam zadovoljan time i zavalio se u stolicu gledajući kako voz polako napušta peron i železničku stanicu, sve više se udaljavajući od mesta, i prolazeći kroz gusto rastinje i razbacane železničke olupine i smeće. Kolski otpravnik je mahao svojom streli* i nestao iz pogleda. Otvorio sam moju torbu i pojeo jedan sendvič. Onda sam izvadio knjigu da malo čitam. U knjizi se radilo o čoveku koga je otela mafija i koji traži pomoć svoje žene da ga spase. Ali ona nije smela zvati policiju i morala se napraviti kao da je mafijaška devojka. Mafijaši su joj verovali i počela je polako da se uživljava u tu ulogu, pa je stvarno postala kriminalka, i zaboravila da pomogne mužu koga su na kraju ubili. Vratio sam knjigu u torbu i izašao u hodnik da zapalim cigaru. Video sam neku devojku kako se naslanja na otvoreni prozor i puši cigaru. Mahnuo sam joj i zapalio cigaru. Ona mi se nasmešila a kad sam je drugi put pogledao, nije bila tu. Začudio sam se i prošetao da je potražim. Nisam je našao u celom vagonu, a mrzelo me da prelazim u drugi vagon tako da sam se vratio na prozor i nastavio pušiti cigaru. Gledao sam u drveće i autoputeve, voz je brzo išao i vetar mi je duvao u lice. Popušio sam cigaretu i vratio se u moj kupe. Bio sam zadovoljan što niko nije sedeo u mom kupeo, pa sam imao puno prostora. Pojavio se kondukter i ja sam mu pokazao kartu pa je otišao da pregleda ostale putnike. Bilo mi se prispavalo, pa sam malo zadremao. Stavio sam noge na sedište i pokušao da zaspim. Voz me je prijatno uljuljkivao u san svojim truckanjem po prelazima na šinama i zaspao sam. Sanjao sam kako šetam mračnim tunelom i tražim nešto. Neka mala prilika je svetlucala na kraju tunela i kao da mi se osmehivala. Potrčao sam prema njoj i tada sam se probudio. Voz je stao na usputnu stanicu i putnici su izašli da se odmore i popiju kafu u stanici. I ja sam izašao da zapalim cigaru. Tu je bio onaj starac na početku što je mislio da sam železničar. Stajao je i ćutao gledajući u mene.
-Kojim poslom, mladiću?
-Idem u posetu babi u Kruševac-odgovorio sam.
-Ideš kod babe, a?
-Da.
-Dobro, dobro…-rekao je starac i otišao u voz.
Prošla je pauza za pišanje i vratili smo se u voz. Otvorio sam moj drugi sendvič i počeo ga jesti, kad je u kupe ušla mlada devojka crvene kose.
-Izvinite, treba mi vaša pomoć
-Recite.
-Moram stići do Kruševca, a nemam kartu. Da li se mogu sakriti kod vas da me ne vidi kontrolor?
-Možete.
Devojka mi zahvali i sagne se pa legne ispod mog sedišta. Skupio sam noge tako da joj kontrolor ne vidi glavu. Voz je krenuo i gledao sam kroz prozor. Prolazili smo kroz brda i planine i uživao sam u pogledu. Posle nekog vremena u kupe je ušla baba i nekoliko ljudi. Seli su u moj kupe i napunili ga. Opsovao sam ih u sebi i pozdravio putnike. Jedan je nosio poslovno odelo i šešir i imao je male crne brčiće kojima je stalno mrdao. Nosio je i naočare za vid i bio je nekako natmuren. Drugi putnik je bio istih godina kao ovaj, 30 i nešto, ali je bio opuštenijeg izgleda, zagledan kroz prozor. Bio je zgodan i imao je lepa usta. A ova baba je nešto štrikala u krilu, neki džemper, i povremeno je bacala poglede na nas troje. Posle je došla i majka sa detetom koje je stalno plakalo. Kupe je sad bio potpuno pun. Ona devojka što se skrivala ispod mog sedišta je ustala na zapanjenost ljudi u kupeu i otišla u wc da piški. Kroz put su ljudi napuštali moj kupe i dolazili su novi. Izašao sam malo u hodnik da prošetam i video sam kroz prozor neku ženu u beloj haljini pored puta. Onda sam se vratio u kupe. Svi putnici su spavali pa sam i ja malo dremnuo. Primetio sam da smo ušli u tunel. Bio je baš dugačak, ne znam koliko smo putovali tunelom, ali kada smo izašli iz njega, ona baba što je štrikala je ležala na podu. Svi smo se začudili i momak lepog izgleda se sagnuo da joj pomogne. Ispostavilo se da je on doktor.
-Mrtva je-rekao je mladić.
-Možda je umrla od previše štrikanja-rekao sam.
-Moguće je.
I tako se voz zaustavio da izbaci mrtvu babu. Došla je i policija i napravila zapisnik. Bilo je očigledno da je u pitanju prirodna smrt tako da nam nije pretila tužba od strane policije. Voz je nastavio svojim putem, a ja sam zapalio cigaretu i pomislio kako je život čudan. Stavio sam slušalice na uši i pustio muziku. Već je bilo pola dva ujutru kad se osetio jak potres u vozu. Onda je nastupilo crnilo…

Tumbanje….jak potres i bol….zadah krvi me je okružio….

…Vidim crvena svetla…ljudi prolaze…dim….

Tuuu….Tuuuu…Tuuuu….
-Hoćemo li generalnu anesteziju doktore?-pita bolničar.
-Ne treba, lokalna je u redu. Uf sinko, mnogo si se skršio.
Doktor poče da seče po mladićevom trbuhu. Operacija je trajala dugo i bila je teška. Ipak je uspelo i momka su odneli u bolničku sobu. Tamo su ležala tri matorca, dvoje je čekalo operaciju vena a jedan se oporavljao od operacije. Bila je to bolnica u mestu Crna Krava.

Budim se i vidim čoveka u belom mantilu, Osmehuje mi se i u rukama drži neki papir.
-Jeste li dobro? Imali ste mnogo sreće, mladiću.
-Šta se desilo…ah…bila je nesreća…
-Da…voz se sudario sa drugim vozom na skretnici za Crnu Kravu. Petoro ljudi je poginulo. Vi ste imali sreće, sada se morate odmarati ovde neko vreme. Evo ovo je vaš bolnički list.
-Moram posetiti moju babu u Kruševcu.
-Nažalost, to nije moguće sada. Odmorite se, pa ćete kasnije posetiti babu.
Doktor je otišao. Pogledao sam oko sebe. Ležao sam u krevetu pokriven. Nosio sam plavu spavaćicu a pored mog kreveta je ležao neki matorac i čitao novine. Iza njega je bio još jedan i imao je katerer. On je jeo sendvič. A iza mene je spavao matorac vidno oslabljen, sa jednom nogom u grobu. Pogledao sam kroz prozor bolnice, bio je mrak, neki klinci su napolju igrali lopte.
-Kako si momak-uputa me matori sa moje desne strane.
-Dobro sam hvala.
Na mom stočiću je stajao sok pa sam popio malo. Stomak ne nije puno boleo i uzeo sam da čitam neku knjigu. Posle nekog vremana u sobu je ušla medicinska sestra. Pitala nas je kako smo. Bila je lepa i zgodna i imala je plavu kosu. Malo sam popričao sa njom.
-Vi dugo radite ovde?
-Da, pet godina već. Hoćete inekciju protiv bolova?
-Ne treba.
-Devojka izađa i odšeta hodnikom. Čuo sam jauke nekog pacijenta iz hodnika. Ustao sam iz kreveta i prošetao malo po hodniku. Zagledao sam bolničke sobe i video bolesnike u krevetima, mahom babe i dede, ali bila je jedna devojka u invalidskim kolicima. Prišao sam i pitao je šta joj se desilo.
-Vozila sam rolere i pala. Polomila sam kičmu.
-Žao mi je.
Bilo mi je žao devojke jer je mlada i lepa a sad je nepokretna. Pomazuo sam je po kosi i obrazu i poljubio u usta. Bio je mrak u sobi i sagnuo sam se da me se možemo ljubiti. Lepo se ljubila i počeo sam joj maziti pičku. Stenjala je i dahtala.
-Ah…mmm…
Pička joj je vlažila na moje prste i jako sam je ljubio po sisama i ustima. Nikada nisam jebao ženu u invalidskim kolicima i to me je jako palilo. Zavukao sam ruku u njene gaće i trljao joj klit. Jako je svršila i skoro da je ispala iz kolica. Poljubili smo se još jedanput i onda sam se vratio u moju sobu. Legao sam u krevet i pogledao matorog pored mene. Pitao sam se koliko ću još morati ležati u ovoj bolnici.